Radioteleviziji Republike Srpske blokirani su svi računi, a vijest je odjeknula posebno snažno jer se radi o javnom servisu koji godinama ima političku težinu mnogo veću od obične televizije. Prema registru računa Centralne banke Bosne i Hercegovine, blokirano je ukupno 15 računa RTRS-a, a blokada traje od 7. jula.
I sada dolazimo do ironije koja sama piše komentar.
Televizija koja godinama brani vlast kao da joj je to osnovna programska šema, danas se našla u situaciji da joj računi stoje blokirani, dok radnici poručuju da više od 80 posto zaposlenih radi za minimalac ili primanja blizu minimalne plate.
Dakle, za kamere ima patriotizma, državotvornosti, velikih riječi i odbrane režima. A za radnike — minimalac.
REŽIMSKI MEGAFON, RADNIČKA REALNOST
Nezavisni sindikat radnika RTRS-a oglasio se porukom koja mnogo govori o stanju u ovoj medijskoj kući. Navode da radnici ne traže privilegije, nego pravično vrednovanje rada i mogućnost da od svog rada žive dostojanstveno.
To je rečenica koja najviše boli.
Jer dok se u programu godinama proizvode velike priče o stabilnosti, snazi institucija i odbrani Republike Srpske, ljudi koji taj program prave, montiraju, snimaju, emituju i tehnički drže na nogama, očito ne žive tu televizijsku bajku.
Radnik ne može platiti račun velikim nacionalnim parolama. Ne može kupiti hljeb saopštenjem. Ne može djeci objasniti da plata nije važna jer je “institucija od posebnog značaja”.
Ako je RTRS zaista institucija od posebnog društvenog značaja, kako onda radnici u toj instituciji rade za minimalac?
To pitanje ne treba postaviti samo upravi RTRS-a, nego i onima koji su godinama od te kuće pravili politički štit.
KAD PROPAGANDA NE PLAĆA RAČUNE
Najlakše je reći: tako im i treba.
Ali nije pošteno tako reći za obične radnike. Nije kriv snimatelj što uređivačka politika liči na produženu ruku vlasti. Nije kriv montažer što se dnevnik često pretvara u politički bilten. Nije kriva radnica u administraciji što se javni servis koristi kao megafon jedne politike.
Ali neko jeste kriv.
Krivi su oni koji su godinama javni servis tretirali kao stranačku imovinu. Krivi su oni koji su se kitili velikim prihodima, funkcijama i uticajem, dok su radnici ostajali pri dnu. Krivi su oni koji su od televizije pravili političko oružje, a ne javni servis svih građana.
Jer javni servis ne bi smio biti ničiji privatni megafon. On bi trebao služiti javnosti, a ne vlasti. Trebao bi postavljati pitanja, a ne samo prenositi poruke. Trebao bi štititi interes građana, a ne ugled političkih šefova.
A sada, kada su računi blokirani, vidi se koliko je ta velika konstrukcija zapravo klimava.
REKORDNI PRIHODI, MINIMALNE PLATE
Posebno bode oči podatak da je RTRS prošle godine prijavio rekordne prihode od 36,6 miliona KM i dobit od 46.864 KM, dok je na kraju 2025. imao 613 zaposlenih. Ako se već govori o rekordnim prihodima, onda je potpuno opravdano pitanje: kako je moguće da toliki broj radnika i dalje radi za minimalac?
Tu nešto ozbiljno ne štima.
Ili je sistem loše postavljen, ili se novac pogrešno raspoređuje, ili radnici nisu prioritet. A možda je od svega pomalo.
Radnici RTRS-a poručuju da su prvi kada treba ispuniti obaveze, a posljednji kada se govori o povećanju plata. To je rečenica koju razumije svaki radnik na Balkanu. Nije važno radi li u medijima, fabrici, trgovini ili javnoj ustanovi. Obaveze uvijek odmah. Plata kad se neko sjeti.
POLITIČKA CIJENA JAVNOG SERVISA
RTRS je godinama bio mnogo više od televizije. Bio je politički instrument. Bio je dio sistema u kojem se loše vijesti često ublažavaju, vlast brani, opozicija napada, a stvarnost prikazuje onako kako odgovara vrhu Republike Srpske.
I zato javnost sada reaguje oštro.
Ne zato što ljudi žele zlo običnim radnicima, nego zato što vide ironiju: kuća koja je godinama branila sistem sada osjeća posljedice tog istog sistema.
Ako je sve tako stabilno kako se godinama govori, zašto su računi blokirani?
Ako institucije funkcionišu, zašto radnici traže dostojanstvenu platu?
Ako je RTRS toliko važan, zašto su ljudi koji rade u njemu dovedeni do toga da javno mole za pravedniji odnos?
To su pitanja koja se ne mogu sakriti iza svečanih priloga, patriotskih parola i političkih saopštenja.
Na kraju, ova blokada računa nije samo finansijska vijest. To je slika jednog sistema. Sistema u kojem se za političku propagandu uvijek nađe prostor, ali za radnika često nema dovoljno novca.
I zato ne treba reći “tako im treba” radnicima.
Treba reći: tako završi javni servis kada prestane biti servis građana i postane servis vlasti.
Računi se mogu odblokirati. Plate se možda mogu povećati. Ali povjerenje javnosti, jednom blokirano, mnogo se teže vraća.
