Vuk Drašković PRERUŠEN otišao kod ustaškog zločinca – ono što je čuo ZAPANJILO GA!

Vuk Drašković: Istina je moje oružje, a “Nož” moja rana i štit

Vuk Drašković je jedno od onih imena koje Srbija ne može ignorisati. Niti u književnosti, niti u politici. On je čovek koji je u svakom segmentu svog delovanja – ma koliko osporavan ili slavljen bio – izazivao snažne reakcije. U ekskluzivnom intervjuu za MONDO, Drašković je prvi put otvoreno govorio o najmračnijim epizodama iz sopstvene prošlosti, o susretima koji su ga progonili i oblikovali, ali i o dubokim istorijskim zabludama koje, kako tvrdi, i danas muče Srbiju.

“Književnost mi je bila bekstvo iz zatvorenog sveta istine”
Na pitanje zbog čega je počeo da piše, Drašković bez ustezanja priznaje: „Zbog muke.“ Nije mogao da podnese cenzuru, laži koje su narod gušile. Novinarstvom nije mogao da kaže sve, pa je istinu tražio u literaturi.

„To su bile zabranjene teme, tragične neistine koje su našem narodu nametnuli crkva, politička i duhovna elita. Te neistine su narod vodile u pogibiju“, kaže Drašković, koji veruje da književnost ne sme služiti lažnoj utehi, već istini – koliko god da ona boli.

“Još mi šalju noževe zbog ‘Noža’!”
Roman Nož ostaje njegovo najkontroverznije delo. Roman koji i danas izaziva strasti, iako je prošlo decenijama od njegovog objavljivanja.

„Napadali su me ljudi koji roman nisu ni pročitali. Propaganda je uradila svoje – proglašen sam ratnim huškačem. A da je taj roman napisan odmah nakon Drugog svetskog rata, možda bi Srbija prošla kroz sopstvenu denacifikaciju, kao Nemačka“, kaže Drašković.

U temelju romana leži tragedija iz njegovog detinjstva – pokolj u selu Pridvorica 1942. godine. Njegova baka mu je tada, uz drhtaj, izgovorila rečenicu koja mu je promenila život: „Ćuti sine, strijele ih nebeske raznijele.“

Prerušeni susret s ustašom
Jedan od najupečatljivijih trenutaka intervjua je priča o njegovom prerušenom susretu sa bivšim ustašom – Suljagom Mešinovićem – u Trstu.

Drašković mu se predstavio kao „Hamdija iz Doboja“ i rekao da želi da se priključi ustaškom pokretu. Reakcija starca bila je šokantna:

„Nema naših. Tuđ svet, tuđe nebo. Meni su draži Srbi nego svi ovi nesrbi ovde. Sve bih dao za jedan grob u Sarajevu.“

Na poklon mu je dao dve crvene olovke u obliku zubarskih klešta. Njima je Drašković napisao sve stranice o Atifu Tanoviću – liku u romanu koji predstavlja upravo Mešinovića. Nedugo zatim, dobio je vest da je Suljaga umro – na isti način kako je lik umro u romanu.

„Ne mogu objasniti. To je nešto iznad racionalnog.“

Lične žrtve zbog istine
Zbog romana Nož, njegov otac izbačen je iz Saveza boraca. Samo jedan glas protiv – jednog muslimana – bio je dovoljan da se pokaže koliko je licemerna tadašnja klima.

„Otac mi je bio meta, jer ja u Beogradu nisam bio dostupan. A svi moji romani su na meti, jer razbijaju najopasnije istorijske mitove“, tvrdi Drašković.

Razbijanje kosovskog mita – najopasnija misija
Za Draškovića, najtragičnija neistina u srpskoj istoriji je krivotvorenje kosovskog epa.

„Po epu, knez Lazar bira nebesko carstvo. I to je u redu – to je ep, metafora. Problem nastaje kada crkva i elita uvere narod da se to zaista desilo. Da je poraz vrlina. Da se uvek bira smrt, a ne život“, objašnjava Drašković.

Najkatastrofalnija posledica tog mita, tvrdi on, bio je 27. mart 1941. godine kada su Srbi – po uzoru na Lazara – odbacili sporazum s Hitlerom.

„Tog dana otvorena su vrata Paveliću i Titu. Tada smo odlučili da slavimo poraz kao pobedu.“

Kosovo – izgubljeno pre nego što je osvojeno
Na pitanje o Kosovu danas, Drašković bez ustezanja kaže:

„Kosovo je izgubljeno. Ali nije izgubljeno ono najvažnije – narod, crkve, manastiri. Teritorija je i pre rata bila bez Srba. A danas 1 od 11 stanovnika je Srbin.“

Tvrdi da je opasno mitologizovati Kosovo i optuživati sadašnje lidere za izdaju nečega što je izgubljeno u ratu koji nisu ni vodili.

„Nije Vučić izgubio Kosovo. Niti ga može izgubiti. Ono što nemaš – ne možeš ni izgubiti.“

Mitovi koji razaraju
Govoreći o Vuku Brankoviću, Drašković podseća da je narod od junaka napravio izdajnika, a Marka Kraljevića – turskog vazala – proglasio herojem.

„Mi ovde uporno odbijamo da znamo ono što znamo. Biramo laž umesto istine.“

Poljubac Medlin Olbrajt i osude „patriota“
U trenutku kada je posle NATO bombardovanja poljubio ruku američkoj državnoj sekretarki Medlin Olbrajt, Drašković je doživeo medijski linč. Ali, kako kaže, to je bio čin civilizovanosti, ne izdajstva.

„U Srbiji danas je patriotizam postao sinonim za mržnju. Onaj ko ne huška, taj nije Srbin.“

“U NATO ratu smo izgubili teritoriju, ali ne i Kosovo”
Drašković tvrdi da se iz ratova uvek može nešto naučiti, ali pod uslovom da se suočimo sa stvarnošću. A realnost je, kaže on, da je NATO rat izgubljen – ali ne srpski identitet na Kosovu.

„Crkve nisu porušene. Srbi nisu nestali. Ali teritorija nije više pod našom kontrolom. I to treba prihvatiti.“

“SAD i Rusija će se morati dogovoriti”
Na kraju, Drašković se osvrće i na globalnu scenu. Smatra da je sukob između SAD i Rusije istorijska zabluda. I predviđa budući savez dve supersile.

„Kada god bi došlo do svetskog rata – Rusi i Amerikanci bili su na istoj strani. Sada im je zajednička pretnja Kina. I Evropa neće odlučivati – dogovoriće se Moskva i Vašington.“

Zaključak:
Vuk Drašković ostaje tragični svedok i nepokolebljivi tumač srpske stvarnosti. Njegova istina nije laka – ona boli, izaziva, tera na razmišljanje. Ali iznad svega, on veruje da jedino istina – ma kako neprijatna bila – može izlečiti naciju. I zato, ma koliko ga napadali, on piše. Olovkama crvene boje. I još uvek nosi u sećanju ime „Hamdija“.

Piše: MONDO / Petar Latinović