Glumac Branko Janković otkriva: „U Beogradu sam radio sve — pa čak i krao laminat!“

Beogradska scena, domovi studentskih dana i snalaženje „na ivici“ bili su mu škola za buduće uspinjanje — a sada, nakon ostvarenog uspeha u seriji Vojna akademija, Branko Janković je pronašao svoj mir na selu. U intervjuu za „Kurir“, glumac je otvoreno govorio o početku, izazovima i životnoj prekretnici koja ga je odvela van gradskog sjaja.

Početak u Beogradu — teška škola života

Janković je priznao da su mu srednja škola i studentski dom u Beogradu bili neobične ali intenzivne faze: „Srednju školu sam prespavao. Bio sam u domu. Bilo nas je osmoro u sobi i jedno zajedničko kupatilo, pa je bilo nemoguće spavati.“

To je vreme kada je, kako kaže, morao da „zakaže“ razne poslove kako bi „preživeo“ — i ne libi se da kaže da je i on „preko omladinske zadruge radio svašta, od isporuke stvari restoranima do krađe laminata sa ‘domcima'“ dok je bio mlad.

Ta iskrenost dodatno oslikava koliko su realni i nespenzilirani bili njegovi koraci do uspeha — bez glamura, ali sa mnogo upornosti.

Gluma, poziv i napuštanje „sigurnog“ puta

Iako je ostvario zapaženu ulogu u „Vojnoj akademiji“, Branko ne krije da nije bio siguran odmah da će gluma biti njegov put – ali je ipak odlučio: „Nisam ja uopšte imao dilemu da li sam talentovan ili ne … samo sam rekao: ‘Nisam ja glup da ne mogu da savladam ovo, ovo meni treba za moju ličnost’ i tako je i bilo.“

Upitan šta bi bilo da se nije upisao na fakultet u Banjaluci, odgovara: ne bih odustao, razmišljao sam i o Mostaru..

U njegovim rečima oseća se jasna poruka: uspeh nije slučajan, već rezultat rada, rizika i vere u sebe.

Od gradskog asfalta do sela i koza — nova dimenzija uspeha

Za Branka Jankovića život na selu nije bežanje od svega, već svesna i promišljena promena. Njegovo selo Gunjaci postalo je baza za novu vrstu eksperimenta — farma koza i mali pogon za domaći sir, surutku i brašno. „Koze su nešto što je neophodno, u mojoj glavi će one spasti svet. Sve što radim u životu moralo je da se desi i sve što radim je s puno krvi.“

Želja mu nije da postane profitni magnat, nego da stvori kvalitet, pristojan život i slobodu: „Ne želim da živim pod platom i kreditima, hoću da živim kao umetnik, a umetnik ne spava.“

Roditeljstvo u prirodi — „deću vodim svuda sa sobom, i kada radim na imanju i kada glumim“ — dodatno slika njegovu viziju uravnoteženog, smislenog života.

Branko Janković je primer da se put do uspeha često krije u iskrenom radu, ranom suočavanju s realnošću i sposobnosti da promenimo perspektivu — čak i kada je to povlačenje iz blještavila u tišinu sela. Njegova ispovest iz Beograda, od studentskog doma do „krađe laminata“, i današnji život na imanju sa kozama — sve je to dio priče o odrastanju, upornosti i pronalaženju sopstvenog puta.

Ako želite, mogu da priredim dublju analizu njegovog prelaska iz grada na selo — šta to konkretno znači u našem društvu, i koje poruke možemo izvući za sebe. Da li želite?