SARAJEVO SAFARI” Roman VUKA DRAŠKOVIĆA: Kako je srpski snajperista u Sarajevu ubio svog sina i ženu.

Roman Vuka Draškovića „Monah Hokaj“ donosi potresnu, ali i provokativnu perspektivu na opsadu Sarajeva.

U središtu priče je snajperista regrutovan u specijalnu jedinicu UDBA-e, čiji zadatak od početka rata postaje sistemsko ubijanje civila. Drašković opisuje ne samo brutalnost opsade, nego i psihološke lomove pojedinca koji učestvuje u takvom nasilju, prikazujući „Sarajevo safari“ kao simbol ratnog kaosa i moralne degradacije.

Početkom decembra 1993. godine, granatiranje grada se primirilo, a sumaglica je pritisnula sarajevsku kotlinu. Pomjerio sam se sa Špicaste stijene, da budem bliže svojim metama. U sumaglici sam ugledao odraslu osobu s povejom kantom u ruci kako žuri ka Sebilj česmi, obučenu u bundu, sa šubarom na glavi. Nisam mogao razaznati da li je žena ili muškarac, niti je li s njom dijete.

“Meni je to, ionako, bilo svejedno…”
(Ova rečenica ilustrira hladnoću i otuđenost snajperiste, te njegovu dehumanizaciju žrtava pod uticajem ideologije i ratne propagande.)

Meta je pala na leđa. Na malom trgu oko Sebilja, kotrljala se kanta koja neće biti napojena vodom, a dijete je leglo na nepomično tijelo. Pucao sam još jednom.

Sutradan je u lovačkom domu, nedaleko od Pala, priređena velika gozba za ratne glavešine, vladike i akademike. Pozvali su i nas snajperiste. Pred sumrak, kad su najvažnije zvanice počele odlaziti, neko je uključio tranzistor da čujemo šta javlja Radio Sarajevo:

“…Iako juče grad nije bombardovan, srpski snajperisti poubijali su dvadeset i osam Sarajlija, među njima i osmoro djece. Objavljujemo imena žrtava…”
(Ovaj izvještaj pokazuje stvarne razmjere stradanja civila tokom opsade i simbolizuje kontrast između javnog priznanja i privatnog moralnog lomljenja izvršioca.)

“Malo je to, malo, vaš sudnji dan tek dolazi”, povikao je jedan vladika.
(Ova izjava odražava glorifikaciju nasilja od strane nekih autoriteta u ratu, što dodatno produbljuje psihološki teret protagonistu.)

“…Kraj Sebilj česme usmrćeni su arheolog Amra Fejzović i njen šestogodišnji sin Jugoslav!”

“Moja Amra i moj… to je moj sin, ničiji drugo nego moj!” – planulo je sjećanje u mome mozgu.
(Dramatičan trenutak kada lični gubitak protagonistu otvara oči o moralnoj dimenziji svojih djela.)

Sjetio sam se noći u oktobru ‘86., kada sam joj rekao: Kad bih sina imao, bio bi Jugoslav.

“Proklet da sam! Proklet neka je i onaj koji me je stvorio, i vi svi, i vaša Udba, i vaša razbojnička država, i vaše svetosavlje!” – urlao sam, grizući sebe po rukama.
(Izjava naglašava unutrašnju katastrofu protagonista i prikazuje kako rat i ideologija mogu razarati i unutrašnji život počinioca.)

Posmatrali su me zapanjeno. Ujak Božo i general su me pokušali smiriti, ali sam nasrnuo na generala, stegao ga oko vrata i zubima mu pregrizao jedno uvo. Trojica vojnika su me savladala i odvezala u podrum, u ostavu s krompirom. Ujak je uspio dovesti psihijatra, bivšeg profesora na sarajevskom univerzitetu.

Profesor je uspostavio dijagnozu: “najteži oblik paranoidnog poremećaja ličnosti”. Napisao je da mi se zbog mog stanja ne može suditi.
(Ovaj dio prikazuje kako medicinski i sigurnosni sistemi ratne države manipulišu odgovornošću, često štiteći počinioce.)

Iz podruma za krompir, svezan sam odvežen u ludnicu u Beogradu. Tamo sam dočekao kraj rata i ostao sve do novog rata na Kosovu. Pod stalnim nadzorom Udbe, gutao sam pilule, primao injekcije i elektrošokove.

Nisam znao da je osnovan međunarodni sud u Hagu. U pratnji direktora ludnice, u moju sobu je ušao izaslanik Ministarstva pravde s tamnim naočalama. Pružio mi je tekst optužnice:

“Zbog nekoliko desetina ubijenih civila u Sarajevu, među kojima je bilo i djece, za zločine protiv čovječnosti optužujemo Simona Olujića, zvanog Hokaj…”

“Što skorije, moraš da napustiš ovu ustanovu.”
(Ova izjava simbolizuje konačan susret fikcije i međunarodnog prava, podsjećajući na neminovnu odgovornost za ratne zločine.)

Izvori: Slobodna Bosna/Drašković, Vuk: Monah Hokaj, Beograd, 2023