Identitet na kašiku: Kovačevićev rat protiv izmišljenih „bosanaca pravoslavaca“
Narodni komentar: Kad politika nema rješenja, izvuče strah..
Ima u ovoj našoj politici jedna posebna disciplina – narodski analitičar bi rekao: govorenje u tuđe ime, s tuđim riječima i s tuđom pameću. U toj disciplini Radovan Kovačević, poznat i kao Dodikov trbuhozborac, igra u prvoj ligi. Čovjek izađe, digne glas, a narod se pita: govori li on ili mu se samo pomjeraju usne dok neko drugi iz pozadine vuče konce.
Pa kaže on, svečano i zabrinuto, gotovo suznih očiju:
„U Republici Srpskoj i u BiH žive pravoslavni Srbi, a ne žive i nikada nisu živjeli nikakvi ‘bosanci pravoslavci’.“
E sad, kad to čuje običan svijet, prvo se zapita: ko je uopće tvrdio da neko sutra mijenja lične karte, krštenice i prezimena? Ali u našoj politici, ako nema drame – napravi je. Ako nema prijetnje – izmisli je. Ako nema neprijatelja – nacrtaj ga flomasterom.
Kovačević ide i korak dalje, pa dramatično upozorava:
„Ovo je najteži napad na identitet jednog konstitutivnog naroda.“
Najteži? Teži i od nezaposlenosti, odlaska mladih, praznih sela i bolnica bez doktora? Teži i od plata koje se potroše do 15. u mjesecu? Narodski analitičar bi rekao: identitet se ovdje brani glasnije nego frižider u kući.
Posebnu dozu komedije daje njegova zabrinuta opaska da bi „radikalan odgovor“ bio osnivanje Islamske zajednice u RS, ali da, eto, „takve gluposti nikome ne padaju na pamet“. Pa dobro je da znamo – hvala na toj informaciji. Sad možemo mirno spavati.
Срамна порука Мустафе Церића како у БиХ треба основати некакву тзв. "босанску православну цркву", у суштини је порука Србима у Српској и у БиХ да нису Срби, што је најтежи напад на идентитет једног конститутивног народа.
У Републици Српској и у БиХ живе православни Срби, а не…
— Радован Ковачевић (@KovacevicRaso) January 14, 2026
„Mi u Srpskoj znamo da ako želite poštovanje, morate ga i dati.“
E tu narod malo prasne u smijeh. Jer poštovanje se, izgleda, dijeli selektivno: ima ga za stranačke šefove, kumove i savjetnike, a za drugačije mišljenje – odmah etiketa, alarm i sirena za uzbunu.
Na kraju, sve ovo liči na staru narodnu izreku: kad nema hljeba, narod se hrani identitetom. I to na kašiku, tri puta dnevno. A dok se mi prepiremo ko je kako nazvan, autobusi za Njemačku puni, fabrike prazne, a trbuhozborci nastavljaju svoj šou. I lutka se smije, ali nekako kiselo.
