Građani plaćaju, političari uživaju: Narod sam finansira vlastitu propast

Građani Balkana često ne propadaju samo zato što ih “neko odozgo uništava”. To je lakši dio priče. Teži dio je ovaj: mi taj sistem često sami hranimo, branimo i plaćamo.

Ne uvijek svjesno. Ali svakodnevno.

1. Glasamo za one koji nas ponižavaju

Najskuplji račun građanin plati na izborima.

Čovjek se žali da nema posla, da mu dijete ide vani, da je zdravstvo raspad, da ga na šalteru tretiraju kao budalu — a onda opet glasa za istu ekipu jer je “naš”, jer je “sredio nekom posao”, jer je “bolje on nego oni drugi”.

Tako vlast ne mora biti dobra. Dovoljno je da narod bude uplašen, podijeljen i ucijenjen.

2. Plaćamo korupciju kao da je normalna stvar

Kad neko kaže: “Bez veze ne možeš ništa”, to nije samo rečenica. To je priznanje poraza.

Građani plaćaju propast kroz mito, stranačko zapošljavanje, šutnju, “malu uslugu”, kovertu, poznanstvo i gledanje kroz prste. Onda se svi čude što sistem ne radi.

Ne može sistem biti pošten ako pola naroda traži prečicu, a druga polovina ćuti jer se nada da će i njoj jednom zatrebati.

3. Finansiramo ih porezima, a oni nas vraćaju praznim obećanjima

Svaki račun koji platiš, svaka kafa, gorivo, struja, registracija, kazna, doprinos — dio toga ide državi.

Problem nije što plaćamo državu. Problem je što zauzvrat često dobijemo redove, bahatost, rupe na cesti, loše bolnice, škole bez uslova i političare koji žive kao da su carevi.

Građanin plati sistem, a onda još mora moliti sistem da mu uradi ono što mu po zakonu pripada.

4. Klikćemo na mržnju, a onda se čudimo što je svuda mržnja

Mediji i političari odlično znaju šta pali: strah, nacionalizam, uvrede, “oni nas mrze”, “mi smo ugroženi”.

I ljudi to gutaju. Dijele, komentarišu, psuju, svađaju se. Tako sami finansiraju atmosferu u kojoj se nikad ne priča o platama, cijenama, bolnicama i odlasku mladih — nego stalno o tome ko je kome šta rekao prije 30 godina.

Dok se narod svađa, neko mirno raspoređuje tendere.

5. Prodajemo budućnost za sitnu korist

Najopasnija rečenica na Balkanu je: “Ma neka, samo nek je meni dobro.”

Zbog te rečenice ljudi trpe nepravdu dok ne dođe pred njihova vrata. Zbog nje se ćuti na tuđu muku. Zbog nje se podržava lopov ako je “naš”. Zbog nje dijete bez veze nema šansu, dok dijete s knjižicom ulazi preko reda.

To nije politika. To je moralni raspad.

Građani Balkana finansiraju vlastitu propast tako što plaćaju sistem koji ih vara, glasaju za ljude koji ih dijele, ćute pred nepravdom i pristaju na sitne koristi umjesto na normalan život.

Najveći problem nije što nas vlast ne poštuje.
Najveći problem je što smo je godinama učili da i ne mora.