Živiš u Bosni, radiš u Bosni, primaš platu iz Bosne… ali Bosna “nije tvoja”?
Postoji jedna zanimljiva logika koja se povremeno pojavi u javnosti, toliko nelogična da više liči na satiru nego na stvaran stav.
Radi se o tome da neko živi u Bosni i Hercegovini, školuje se tu, radi u državnom sistemu, prima platu iz tog istog budžeta – ali kad dođe momenat da se pokaže bilo kakav zajednički simbol, odjednom kreće distanca.
Kao da se kaže: “Ovdje sam jer moram, ali nemojte me miješati sa onim što ovo ‘ovdje’ predstavlja.”
Zamjenik ministra odbrane: Srpski pripadnici OS BiH nisu učestvovali u spornom spotu podrške reprezentaciji
Zamjenik ministra odbrane Bosne i Hercegovine Aleksandar Goganović oglasio se povodom promotivnog spota podrške fudbalskoj reprezentaciji BiH, u kojem su učestvovali pripadnici Oružanih snaga BiH.
Plata je zajednička, ali osjećaj nije
Najveći paradoks je jednostavan.
Kad plata legne – nema dileme. Sistem funkcioniše, institucije rade, država postoji.
Ali kad se pojavi reprezentacija, zastava, neki zajednički projekat ili simbol – onda se odjednom uvode “linije razdvajanja”.
Zanimljivo je kako sistem može biti dovoljno dobar da obezbijedi primanja, ali “nedovoljno dobar” da zasluži emotivnu pripadnost.
Identitet na tri prekidača
Kod nas identitet često ne radi kao jedno, nego kao prekidač:
na poslu: profesionalno
u javnosti: distancirano
na simbolima: “to nije moje”
I tako se stvori slika u kojoj isti čovjek može živjeti i raditi u sistemu, ali ga istovremeno doživljavati kao nešto što mu “ne pripada”.
Država kao servis, ne kao zajednica
U toj logici država postaje samo servis: uzmeš šta ti treba, ostalo ignorišeš.
Kao da koristiš telefon, ali kažeš da ne priznaješ mrežu koja ga pokreće.
Problem je što država nije samo administracija i plata. Ona je i zajednički prostor, simboli, reprezentacija – htio to neko ili ne.
Kad sve smeta osim onoga što koristiš
Najzanimljiviji dio je selektivnost.
Sve što je praktično – prihvata se.
Sve što je simbolično – odbacuje se.
I onda se dođe do apsurda gdje je normalno biti dio sistema, ali nije “prijatno” pokazati pripadnost tom istom sistemu kad se traži zajednička slika
Narod bi rekao: “dobro je uzeti, ali nije dobro priznati”
U suštini, sve se može sažeti u jednu narodsku logiku:
uzmi sve što ide, koristi šta treba, ali se nemoj previše vezati za ono što to sve predstavlja.
I tako se živi u jednoj čudnoj ravnoteži – između praktične koristi i emotivne distance.
Ne mora niko da voli državu, niti da ima emociju prema njoj.
Ali ne može se potpuno ignorisati činjenica da se u toj istoj državi živi, radi i funkcioniše svaki dan.
Sve ostalo je više pitanje unutrašnjeg konflikta nego “bolesti” – i to konflikta koji se kod nas očigledno još nije razriješio.
